Сем Пекинпо и ја пијемо вотку и разговарамо у мом стану (11000 Београд, улица Санска број 25 на Вождовцу, око један поподне), године 1971.
Ја сам студент филмске режије на трећој години.
Пекинпо ми каже : " Купи комад земље и посади воће или виноград. Шта ће ти режија !"
Невероватно је био у праву. Те године Државна цензура на челу са Софијом (Сојом) Јовановић (унуком Паје Јовановића), мој филм О.Д.С. (Овде долази свако) забрањује трајно за јавно приказивање " због вређања грађанског морала (тако дословце пише у образложењу - незамислива формулација у соц.Југославији) и штетног утицаја на васпитање Омладине. То је, наравно, крај моје филмске каријере у Југи.
И ја, крелац, уместо да послушам Пекинпоов савет одмах, спрдам се тридесетидве (32) године са Државном телевизијом, онда ме "тијанић" отпушта (2009. године као техолошки вишак - кварим му стручни просек јер сам дипл. редитељ, драматург, професор и имам вишак образовања).
Али и мени, као и свакој претпотопској будали, ипак дође из дупета у главу: човек сам, нисам човеколики.
Зато :
И ја, крелац, уместо да послушам Пекинпоов савет одмах, спрдам се тридесетидве (32) године са Државном телевизијом, онда ме "тијанић" отпушта (2009. године као техолошки вишак - кварим му стручни просек јер сам дипл. редитељ, драматург, професор и имам вишак образовања).
Али и мени, као и свакој претпотопској будали, ипак дође из дупета у главу: човек сам, нисам човеколики.
Зато :
Vinograd oprašen, zalomljen na način kako preporučuju agronomi za naše sorte i za naše podneblje, oprskan bakrom i sumporom, prihranjen azotom preko lista. Sledi brijanje zemlje trimerom i plitko freziranje. Voće oprskano i prihranjeno preko lista.
Eto, (. . .) to radim (. . .) i čitam Konfučija !
