петак, 8. март 2013.

Неочекиван поглед, са стране



Milena (mimma) Petrović, Zoran B Petrović, Mirjana Petrović i Gojko Škarić


Zoran B Petrović, Milena (mimma) Petrović, Gojko Škarić i Mirjana Petrović


Gojko Škarić,Mirjana Petrović,  Milena (mimma) Petrović i Zoran B Petrović



(u prednjem planu) Prof. Rusomir Bogdanovski (pisadžija) i Milena (mimma) Petrović (filmadžija), (u zadnjem planu) Gojko Škarić i Zoran B Petrović (filmadžije)


Русомир, чије је лице осенчено, а потиљак осветљен, Мима која је осветљена као Каравађови ликови, Гојко на пуном светлу, а Зоран у пуној сенци осим левог рукава, маркантни лик с капом поред Русомировог носа, тип у зеленом комбинезону поред црвене (комплементарно) машине иза Зорана и цура која вири, заљубљени у пољупцу одмах иза Гојка, тројка, двоје седећих и један стојећи у "жанр" сцени на балкону зграде у позадини и, најзад, бриљантно осветљен женски лик (богиња) који, из дубине иде ка камери. Три стилизоване купе усмерене надоле и једна, централна, усмерена нагоре. Усмеривачи, показивачи правца куда да се крене, нејасни (баш као у животу). Зграде у позадини осенчене и три на горе окренуте купе, у задњем плану, као да тону, као да немају снагу да "покажу" узлет. Доминира смер ка доњем свету коме се осветљени Гојко супротставља, а полу осветљени Зоран, на чијој је страни (десна страна фотографије) осенчени део, естетика у зеленом лику поред машине и представљање живота (филм, позориште, циркус), на балкону, антипод Божанској строгости леве стране.
С леве стране ИСКУСТВО и ВЛАСТ, оличени у зрелом добу, с десне спремност на АВАНТУРУ, на неизвесност, оличени у младости подржаној позним добом.
Напетост између десне и леве стране отвара исконску тему : ТУМАЧЕЊА, приповедања, приказивања света у оном облику који се појави тек када кроз нас "прође".
Ова фотографија сажима у себи суштину естетичког виђења света како је ја одувек поимам, доживљавам и у својим радовима остварујем.

35 godina televizijskog iskustva, apsolutno me je uverilo da ne postoji slučajnost pri izboru odakle će da se snimi neki prizor.
Poznaješ temu, poznaješ likove i mesta si obišao unapred. A onda dođeš i samo kažeš snimatelju - kamera će da bude TU. Objektiv na 50 mm.
Ono što se vidi iza snimljenog lika i ne percipiraš jasno. Podsvest ti kaže da je to dobro ili loše. To jednostavno osećaš. Nije racionalno.
Potom, ako ti lik pruži dovoljan nivo ekspresije, koji si očekivao, kadar je dobar.
Ako, pak, ne možeš da dobiješ očekivanu emocionalnu interpretaciju, premeštaš aktera ispred veoma intersentne pozadine, postavljaš ga u vizuelni kontekst koji će sa njega da skine veliki deo pažnje, pa on može da lupeta kojekakve gluposti, a da gledalac na to ne obrati pažnju, jer gleda veoma impresivne "snimke".


Fotke iz života "pokupila" moja kuma - Dragica Vukadinović