Бранислав Петровић

Šetač

Hodaš smešno. Baš te briga. Maločas si lupio šamar jednom prolazniku. Podvio je rep i pobegao u nepoznatom pravcu. Gledaš kako vetar duva kosu devojčice sa lizalicom. Kosa se lepi za slatko crveno. Devojčica plače. Smeješ se. Govnari, ponavljaš u sebi. Staješ i puštaš goluba da ti pređe put. Nagaziš na rep crnom mačoru koji ga juri. Uhvatiš ga materinski nežno za vrat. Zatim ga zavitlaš sebi preko ramena. Čuješ kako tamo iza grebe neku staricu po rukama. Beskrajno zabavno. Naglo promeniš hod i pravac kretanja. Gospodski pružaš ruku starčiću na pešačkom prelazu. Kada ste prešli otimaš mu štap i nastavljaš dalje čaplinovski. Presreću te devojke. Okrzneš ih ramenom, sorry. Vole te što si lep. Kurve, pomisliš. Kurve! drekneš naglas. Zelenilo u parku se postidi tvojih reči. Pa protrese granama da opadne lišće.

Milena Z. Petrović (Milutinove priče)

Ulicama Gojka Milankovića ili Reč Tvorca

Edvard Olbi govori o kritici, vispreno, kudikamo osujećeno. Završavam čitanje intervjua i mislim na mladog beogradskog glumca koga sam gledala na maloj sceni Ateljea 212. I razmišljam dalje. O borbi. O pobedi. O Karlosu Kastanedi. Upalila su se svetla. Glumci su se naklonili i nestali iza zastora. Izašla sam iz pozorišta, zapalila cigaretu, povukla dva-tri dima i nakon nekoliko koraka odbacila pikavac na pločnik Svetogorske ulice. Ulazim u Srpsku Kafanu i naručujem porciju šnenokli. Ne volim šnenokle, ali me ove ispunjavaju suptilnom, slatkom neprijatnošću. Tog devetnaestog marta dvehiljadedevete godine upoznala sam Gojka Milankovića. Dvadesetsedmogodišnjak je seo pored mene, blago se nasmešio i pogledao me direktno u oči. Hodali smo ulicom Majke Jevrosime. Zatim Siminom, Čika Ljubinom i Dalmatinskom. Ulicom Kraljice Natalije i ulicom Kralja Petra. Sarajevskom, do broja 41. Prošli Nušićevom i Hilandarskom. Zastali na uglu Makedonske i Dečanske. Šetali Kosančićevim i Zelenim vencem, ulicom Kralja Milana, Zmaj Jovinom i Knez Mihajlovom. Ulicom Carice Milice i ulicom Vase Čarapića. Pop Lukinom i Cara Lazara. Solunskom. Na posletku Svetogorskom, zatvarajući krug.

Milena Z. Petrović

Beograd, 21. maja 2009

Bez naslova

Ovo je priča o psima. O starim psima. I psima prosjacima. Psima koji su izgubili gazde. I psima čije su se gazde izgubile. O tužnim psima. I srećnim psima. Jedan me upravo posmatra. Leži tu i umire. Umire tiho da ne smeta. Drugog su otrovali. Legao je i zaspao. Trećeg su proganjali. Ulovili. Zatvorili. Umorili. Četvrtog su gađali kamenjem. I smejali su se. Peti pas je proživeo na ulici. Jurio je za branicima automobila. Lizao namašćene pločnike. Češao se slatko nogom iza ušiju. Oni što su ga sretali na ulici zvali su ga pas. Oni što su ga upucali pseto. Šesti je živeo dobro i nikada nije umro. Pisao je memoare. Pronašao je dobrog izdavača. Sedmi pas bio je vispren. Promenio je dlaku za mačeću. Naučio da prede. Eno ga tamo. Leži u krilu neke debele gospođe i prede. Hrani se isključivo džigericom. Nikada se nije navikao na taj ukus. Tako ti je to. Osmog je odnela kuga. Deveti je bio slep. Deseti je proputovao svet. I lajao na vozove. Od Australije do Brazila. Tamo je upoznao jedanaestog psa. U jednoj faveli. Zamenili su identitet. Danas jedanaesti pas putuje svetom. Ne laje na vozove iz tuge prema prijatelju koji je umro od gladi. O dvanaestom se malo zna. On je samo pas. Nikad gladan. Nikad žedan. Ne juri za branicima automobila. Ne putuje. Ne druži se sa drugim psima. Ne zna da prede. Ne piše memoare. Niti razume reči kao što su zatvor. Ili otrov. Ili kamen. To je pas iz naslova ove priče. Pas koji nema ime. Pas koji ne postoji. Milena Z. Petrović

Zidar

Zidar se sapleo o neke žice što su štrčale iz građevine i pao udarivši direktno glavom o pločnik. Mozak mu se rasuo preko lakovanih crnih cipela Žene što je bila u prolazu. Jauknula je, hitro je skinula rukavicu od antilopa sa desne ruke, izvadila čipkanu belu maramicu iz kožne torbice i obrisala žućkaste tragove. Okrenula se na visokim potpeticama vraćajući rukavicu na ruku i odšetala niz ulicu. Radnici Hitne Službe stigli su nedugo zatim, pokupili lopatama ostatke Zidara što su se rasule na sve strane i blokirale saobraćaj. Ljudi su nervozno ležali na sirenama, protestvujući glasno jer kasne na svoje poslove. Jedan od njih bio je Lekar. Sedeo je za volanom Mustanga niklovanih felni i dobacivao iz kola nalakćen na poluotvoreni prozor zatamnjenih stakala. Drugi je bio Preduzetnik. Upravo je pristigao da obiđe građevinu. Obično bi parkirao tik ispred zgrade, upravo na mesto što su ga sada zauzimali parčići Zidara. Opsovao mu je Majku naglas, preteći mu prstom i trenutnim otkazom. Treća u koloni bila je Majka Zidara. Pristigla je na lice mesta u trenutku kada je asfalt dočekao u zagrljaj lice njenog sina, da mu saopšti da se ponovo udaje i da je njegove stvari spakovala u par kartonskih kutija što ga čekaju ispred vrata njenog stana, naglašavajući ono Njenog. Četvrti je bio sam Zidar. Možda je upravo on protestvovao najviše od svih. Da li zbog toga što mu nije radila sirena, ili možda zato što ga je upravo od pozadi udario neki Seronja kome su otkazale kočnice, ili je prosto možda bio toliko besan što se maločas tako glupo sapleo o jebene žice i poginuo pre nego što je i sam stigao da razmisli o životu nakon smrti. Postojale su tolike opcije, znao je. Kolege su mu lepo govorile da je krajnje vreme da sredi stvari sa Službom Osiguranja i osigura sigurnu reinkarnaciju. Sada leži na sireni i trubi u besu, terajući radnike Hitne Službe u materinu, jer su ovi strpali njegove ostatke u obližnju kantu za đubre, u nedostatku prostora za prinudni smeštaj posmrtnika u bolničkim kolima. Upalili su rotirajuća svetla, pokupili lopate i u brzini otperjali sa lica mesta oslobađajući prolaz koloni automobila. Lekar je ubacio Mustang u prvu, dao pun gas i zabio se direktno u izlog radnje donjeg rublja. Preduzetnik je parkirao auto ispred građevine, izašao iz kola još uvek besan, požurio da uđe u zgradu, okliznuo se na ostatke mozga Zidara koje su radnici Hitne Službe propustili da pokupe svojim lopatama i udario glavom o pločnik. Poslednja stvar koja mu je prošla kroz glavu beše upravo ivica mermernog pločnika u koji je pošteno investirao. Majka Zidara je greškom ubacila u rikverc i udarila pravo u automobil svoga sina koji je i dalje bezuspešno stiskao sirenu svog automobila. Zidar je izašao napolje, besno odvalio vrata na automobilu svoje Majke, izvukao je još uvek zbunjenu napolje, zatvorio joj usta šakom da prekine nepodnošljivu dreku, popeo se na vrh građevine na kojoj je do malopre radio sa sve Majkom u rukama i gurnuo je sa ivice da padne direktno na krov automobila Seronje što ga je maločas udario od pozadi. Seronja je upravo preko telefona pretio Službi za Popravke, psovao ih na pasja usta kako su mu prošlog meseca zaribali branici i pokretni krov kabrioleta koji je pazario za paprene novce, a sada kočnice, e pa dokle bre to, kada ga je telo debele Majke u padu pod težinom spljeskalo. Radnici Hitne Službe stigli su nedugo zatim, izvadili svoje lopate i prionuli na rad. Žena sa rukavicama od antilopa vraćala se niz ulicu škripeći potpeticama o uglačani mermer i vukla za sobom na povocu podgojenu belu Pudlu koja se otimala i zverski režala. Zidar je izvadio kačket iz džepa, nabio ga na glavu skoro preko očiju kako bi se zaštitio od sunca, uzeo kofu sa malterom i neometano nastavio sa poslom.

Milena Z. Petrović (Milutinove priče)

Seobe

Ležeći, sa očima toliko sklopljenim da je osećao kako mu se gornje trepavice spuštaju na donje, Arandel Isaković osluškivao je kako po kući biva sve tiše. Bojeći se da zaište ma šta, da se ne bi zvale sluge, skoro se nije ni micao, pod crvenim dušekom, iz čijih se talasa, što se njemu činjahu sad beskrajni kao more, jedva video. Srce ga je tuklo, kao nekim čekićem iznutra, po glavi.

Skoro nepomičan, sa ukočenim i prikrivenim pogledom, čekao je da dogori žižak, pa da bude mrak.

Gospođa Dafina, na jednoj visokoj stolici, pod kojom su se videle njene snažne noge, u nerandžastim čarapama i zlatnim papučama, sedela je naslonjena o prozor. U beloj haljini, sašivenoj sve od samih komadića svile, tako da se činjaše kao cveće bagremova, sa mekim, okruglim talasom trbuha, klonule glave, nasmešena u polumraku, uzvijenim usnama.

Arandel Isaković hrabrio se, i po stoti put, mislima da to niko neće saznati.

Bio je uveren da će i ona ćutati i, pošto joj je godinama lizao, u snovima, ruke, ponizno kao kuče, goreo je sad od žudi, u sebi, da je smrvi, razgrize,

raskida brzo. Nije ni mislio da će ovako iznenada, posle tako dugog čenkanja, da se reši. Pri tome, pre uvek plašljiv, beše sad potpuno

samopouzdan. Između ova četiri žuta zida, sve ono čega se napolju bojao, nije ni postojalo. Između ova četiri žuta zida, smeo je da čini što hoce.

Izgledalo mu je sasvim smešno da je ona bratovljeva žena, kad mu brat nije ovde, i još smešnije, da ne bi mogla biti i njegova žena. Izgledalo mu je potpuno čudnovato da bi neko mogao da mu se umeša u ovaj posao i da što pita. Naježivši se, pri pomisli: kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu

zajedno zaspali ovde, on oseti, kako je tih polumrak oko njih i kako ih niko

ne vidi, izmedu ova četiri zida.

Napolju je zavijao vetar, pun laveža pasa, i šumila je voda, koju je i on čuo, neprestano, pod prozorom. Unutra je bilo toplo i tako tiho, pod senkama na zidu, se čuše miševi kako trčkaju.

Zoran B. Petrović - лични албум - lični album

уторак, 22. јун 2010.

Бранислав Петровић

Нема коментара:

Постави коментар

Пратиоци